назад

 

 

КРВАВЕ СУЗЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

СВЕДОЧЕЊЕ КОД КИВОТА СВ. ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ


Крваве  сузе  Мајке  Божије

За време Великог Поста 2002. године у околини Клина, у дому богољубивих домаћина  закрвоточила икона Казанске Богородице.

У лето 2001. године догодило ми се да сам у Дивјејеву целивао икону Спаситеља из села Дјержавино која је точила крв. Али оно, што смо видели у околини Клина, на територији војног градића где се налазила ракетна јединица, превазишло је сваку границу очекиваног. У соби, где ево већ више година точе миро све иконе које су тамо донесене, причвршћена на вратима штампана слика иконе Казањске Божије Мајке је закрвоточила. Очи Богородице су залепљене густом, згрушаном крвљу. На рукаву Младенца Исуса Христа а и даље налазе се мрље сасушене крви величине копејке и веће. Осећај је такав, да то нису обичне крваве сузе, већ распрскана крв због отворених рана од наших неокајаних грехова. Под иконом причвршћена вата. На њој видљива свежа крв.

С нама је био војни лекар-пуковник, раб божији Александар. Касније, у телефонском разговору смо од њега сазнали да су извршене биохемијске анализе научно потврдиле постојање људске крви на икони.

У славној руској историји, икона Казанске Богородице везана је за спасење наше Православне Отаџбине (Русије, нап. прир.) у време пољско-шведског јарма. Тада, за време немирних и несрећних година, икона Казанске Богородице је, с благословом светог Патријарха Ермогена, из Казања предата народној војсци под вођством кнеза Д.М. Пожарског и К.М. Минина после чега је народну војску увек пратила победа. Поражени непријатељ се разбежао дуго памтивши сурову лекцију из историје. Казанска икона Божије Мајке је донела победу руским војницима у Полтавској бици, надахнула је руску армију под командом Кутузова 1812. године, 1941. године је спасла Москву, а и Лењинград је био спашен после ношења Казанске иконе око града.

Међу монаштвом влада мишљење да са севера Славну Русију чува Тихвинска икона Мајке Божије, са југа Иверска, са запада Почајевска, са истока икона Казанске Богородице. У центру тог мистичног крста је Владимирска Мајка Божија.

За Казанску икону Мајке Божије везане су и политичке катаклизме, које су доносили богоодступнички ветрови горде историје света. Ови безумни историјски ветрови доносили су беду и смрт. 1904. године, када је украден скупоцен оков чудотворне иконе Казанске Богородице, Русију су потресали револуционарни "земљотреси" и рат са Јапаном.

Данас се Божије опомене кроз икону Казанске Богородице пре свега односе на нас, руске православне хришћане и наше богоодступништво и попустљивост према припадницима других народа у управљању државом. Наши руски преци нису за то вековима проливали крв да би њихови потомци тако, једноставно препуштали Православну Русију непријатељима да је растргну дозвољавајући даље варање становништва некада велике Православне Државе.

О догађајима који следе после овог Божијег знамења, нама грешнима остаје само да претпостављамо и према гресима нашим да немирно наслућујемо. Али свако православно срце зна да нам се знамења крвоточења шаљу да се уразумимо ради јачања Вере Христове.

Домаћица необичне собе где благодат Божија присуствује јавно, у утеси добра Валентина је дозволила да фотографишемо крвоточиву икону. Какво је тек било наше чуђење када се на фотографији Богородица појавила са отвореним очима.

P.S. На Васкрс је закрвоточила Иверска икона Мајке Божије која је још до крвоточења Казанске точила крв прошле зиме, а у Подмосковљу, у другом месту одмах после Васкрса закрвоточила је икона Владимирске Богоматере.

А.Павлов

град Клин, Московска област

 

У сузи крв жене!

 

Резултати анализе, коју је направио Центар судске медицине и криминалистичких експертиза Министарства одбране Русије шокирао је онај део руске јавности који већ дуго прати неуобичајене појаве плакања икона. Пет недеља научници су анализирали садржај суза иконе Богородице Казанске.

Сарадници овог центра дошли су до закључка да у сузама Богородице постоје честице крви. У другој етапи анализе установили су да је то људска крв. После компликоване анализе Сергеј Харламов и његови сарадници утврдили су и то да се ради о женској крви.

У документу, који су потписали експерти, стоји да је на три тампона вате који су били натопљени течношцу са иконе пронађена људска крв, женског пола. У крви је пронађен антиген А из чега се може извући закључак да је жена имала групу крви А.
Иницијатор те анализе, која је зазвучала као сензација, био је 49-годишњи војни лекар пуковник Александар Головков. Док није видео како иконе плачу, лекар Головков се није сматрао верником. Кад је видео како са иконе теку крваве сузе у војном градићу Клин, пуковник Головков је одлучио да понесе узорке те течности на анализу.
Прво су анализу направили стручњаци на академији хемијске заштите у Москви. Резултати су били направљени на најсавршенијим апаратима и шокирали су аналитичаре. Они су регистровали 34 елемента беланчевина које не постоје у природи. Након тога пуковник је одлучио да се настави анализа у Центру судске медицине у лабораторији за генетичку идентификацију где су и утврдили да сузе имају честице женске крви.


Засада се нису огласили други руски научници да прокоментаришу открића својих колега.

 

Због тога што је у Русији све већи број случајева да иконе плачу, пре пет година Руска православна црква је основала посебну петочлану комисију чији је задатак да покуша да објасни зашто се догађају неуобичајене појаве, као што је плач икона или њихово обнављање после много година. Наиме, има примера да скоро избледеле иконе, после одреденог времена, опет постају сасвим јасне и видљиве. У тој групи за објашњавање неуобичајених појава су два физичара, један геолог, један биолог и један филолог.
Недавно су чланови комисије били у једној кући где иконе плачу.
- Колико ми знамо, данас у Русији постоје три куће где иконе плачу. Дакле, не ради се само о иконама које имају власници тих кућа већ и оне које донесу други. Недалеко од града Брјањск били смо присутни кад се појавило уље на површини иконе. Домаћица је на сто прострла чисти столњак, затим лист папира. На њих су стављене довезене иконе. Поп је одржао молитву. Домаћини су замолили да ми гости, изадемо из куће, јер није у реду да будемо присутни док се догађа чудо. Вратили смо се после сат времена и видели да су све иконе биле орошене капима. Дакле уље се појавило на површини икона. Прошао сам прстом по икони да видим хоће ли се уље појавити још једном. Оно се није појавило. Нисам стекао утисак да су домаћини попрскали иконе уљем док смо ми изашли. Разна уља која смо ми узимали на анализу по саставу су сли
чна маслиновом или сунцокретовом уљу - прича академик Павел Флоренски, члан комисије.


ЖРТВОПРИНОШЕЊЕ

Једно сведочење  код кивота

Светог Василија Острошког

 

Најтеже је говорити једноставним и јасним речима о великим тајнама живота. Овом кратком нотом сведочења  желим само укратко да проговорим о благодарственој жртви Божијој у Острошкој светињи.

На речи свештеника: "Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да Свети Принос у миру узнесемо", народ одговара: "Милост мира, жртву хваљенија" - Милост мира, жртву хвале. Кроз Литургију сећамо се свега што се нас ради догодило: посадашњује се Голготско жртвоприношење и савршава се "тајанствено жртвоприношење". Али, и наше жртвоприношење: "Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајемо". Јер суштина живота јесте у жртви за Бога и ближњега. Некако осећам да о томе треба у овом тренутку говорити.

Недавно сам био у манастиру Острогу поред кивота Светог Василија Острошког и посматрао народ како се слива и како греди уз ту српску Гору Синај, идући уз брдо руковођен Светитељем ове светиње. Тај народ испред себе види на врху Горе Крст који и дању и ноћу сија. Крст којим се освећујемо јесте крст кроз који се показује Божије стање жртвованости принесене Богу. Тај благочестиви народ својим ходом приноси себе на жртву где жели да се освешта Христовим жртвованим Телом на Крсту Распетим. Дакле, овај народ носи са собом сав овај свет, сву своју муку да би се посредништвом Свеца Божијег исцелио и своје ратне ране залечио.

Служба Божија је већ рано ујутру почела, а народ учествује у њој хитајући што брже да изговори само, али само Светитељу своју исповест јер свестан је Светитељеве жртве. Свестан је и садашње његове жртве кроз коју прима све људе без разлике, молећи се непрестано Господу. А шта је уствари хришћански живот, литургијски живот ако не ЖРТВОПРИНОШЕЊЕ. Зато богочежњиви народ приступа са страхом Божијим доказујући своју малу жртву постом и молитвом. И поред искушења потрошачке цивилизације овде људи трагају за Богом и налазе духовну стварност која их спасава од пропасти и свих безизлаза...

Највише ме одушевио тај простодушни и побожни свет: он уноси у Литургију своје дарове, своје сузе и патњу. Служба тече... Иако је савршена проскомидија, у току које свештеник моли народ да помиње у себи све живе и упокојене, непрекидно добија на јачини ЖРТВОПРИНОШЕЊЕ исписивањем имена у току службе и молитвеним шапатом. Литургијско осећање јединства Христове и наше жртве је очигледно у овој јединственој пећини Острошкој. Мирис Христове жртве постаје мирисом и наше жртве.

Углавном, побожни народ припремио се молитвом и постом, а има оних који нису свесни ове припреме православних. Имам утисак да су тужни што много не знају о Вери али се свесрдно труде да у ходу и чекању што више науче. И заиста, сви се учимо: верујући и неверујући. Међутим, потресно је видети оне који боси по камењу приносе жртву јер ово је свето место где стојимо. Као да се још нешто велико крије поред моштију Светог Василија Острошког. Уз Свету Гору Острог поред озвучења које помаже да се чује и разуме Служба Божија, у народу Божијем одзвања ехо: "Господ долази, Господ је дошао, Господе дођи"! Као да једино унутарње духовне антене могу ово ослушнути молитвама Светог Саве и свих српских светитеља...

Велика је одговорност на онима који су се дотакли ове светиње. Ми Срби нећемо имати изговора на Страшном Христовом Суду: нама ће судити Божији праведници и наши Свети преци. Некако потрешен овим дожвљајем и подстакнут њиме осетио сам сву лепоту живљења на земљи и поред свих великих патњи и страдања која нас прате до гроба. Размишљања о смрти нас преображавају и дају да у смиреноумном осећању савлађујемо сва непријатељства, па и нападе НАТО-пакта. Сва красота живота је у жртвоприношењу, у изласку из себе у сусрет Богу и ближњима.

На крају овог записа морам признати да нема те речи која може исказати овај догађај сусретања који је светајна живота. Тај смирени доживљај лечи нас од свих сујета и пролазности. То је уствари предокушај Васкрсења. Овај догађај заједништва све зове и призива "ДОЂИ И ВИДИ".

                                                                                Јеромонах Јован (Пурић)

 

назад